Мисија Косово – септембар 2015 / други део

Повратак на почетак

28.01.2017

Од 7. до 11. септембра поново смо путовали на Косово и Метохију, како бисмо у складу са могућностима подржали тамошље Србе. Поред мноштва нових утисака и искустава, поново смо се срели са људима које је судбина на тако чудестан начин повезала са нашим животима.

У Призрену

Устајање већ рано следећег јутра. Још мало буновни уживамо у чају и кафи у малој башти нашег смештаја. Нешто касније скупљамо се у главној улици села које се управо пробудило, јасно почиње дан. Иако је још рано јутро, пече сунце касног лета. Пред нама је дан пун догађаја, према коме нас води пут ка југу покрајне. Прва станица тог дана је посета малој Милици Ђорђевић. Деветогодишња девојчица, која са својом мајком Евицом живи у царском граду Призрену, једино је дете из српске заједнице у том граду, који је за време и након рата ОВК милиција скоро етнички очистила. Само око 20 Срба од преко 10.000 колико их је некада било још живи у Призрену. Према „косовској“ статистичкој служби, у истоименој општини 2011. године било је 237 особа. Исти број налази се и у Оебсовом такозваном „профилу општине Призрен“ из 2015. Напади на малобројне повратнике и до данас спадају у тужну реалност.

Такође, овог дана прате нас и наши пријатељи из Чешке и Пољске, који су такође путовали у оквиру друге мисије. У оквиру комплекса цркве Светог Ђорђа, где Милица свакодневно похађа наставу, срећемо њу и њеног учитеља Вука Даниловића, професора социологије и филозофије. Такође, били су дошли и мајка Евица и осамдесетпетогодишњи „деда“ Адам. Радујемо се што поново можемо да видимо здраве старе Горанце који су некада одлучили да им обома помажу. Прошло је годину дана од нашег првог сусрета и у складу са тим, има толико и да се исприча. Наравно, донели смо и једно изненађење за Милицу, као и потребни школски прибор. Гитара, коју је желела, очигледно је велика радост за девојчицу.

Већ смо се опраштали и Милица је морала натраг на наставу, назад у малу собу у којој је једина ученица. Храброј, малој девојци желимо све најбоље и надамо се мирној будућности за њу и све преостале Србе на Косову и Метохији. Прича о малој Милици Ђођевић и њеној мајци као симболу српске борбе за преживљавање на Косову и Метохији, широко је позната. У пратећем тексту документарног филма „Милица“ који се 2015. године појавио између осталог стоји: „Ово је прича о осмогодишњој девојчици Милици која живи негде у Европи и данас у 21. веку живи без права на слободу…“

Проласком кроз некада српску четврт на путу ка тврђави Калаја и посетом остацима цркве Светог Спаса окончава се наш боравак. Црква, која је од 1990. године као културни споменик изузетне вредности била под заштитом Републике Србије, била је током погрома 17. марта 2004. године тешко оштећена. Са тврђаве која се налази на 525 метара надморске висине пружа се чаробан поглед на град. Од 2008. године отпочели су радови на конзервацији и санацији. Археолошка ископавања на простору од око 1.5 хектара унутар тврђаве, почели су још 1969. године.

Манастир Светих Архангела

Након освежења путујемо даље ка пет километара удаљеном манастиру Светих Архангела, који је током историје више него једанпут издржао тешке часове. Здање саграђено средином 14. века, а разорено од стране Османлија 1455. године посвећено је арханђелима Михаилу и Гаврилу. Од његовог камена освајачи су 160 година касније подигли Синан-пашину џамију, која данас важи за симбол Призрена. Тек 1927. године терен је поново откривен, а југословенска војска делом га је користила за своје потребе. Од 1998. година у манастиру живи неколико монаха. Током погрома 17. и 18. марта 2004. године спаљени су новосаграђени конак и радионице, а монаси отерани. Ћутке пролазимо кроз рушевине на чијим ободима се пружају нови конаци и радионице духовника. Само се крици велике тестере за камен пред импозантном дрвеном капијом пробијају кроз тишину долине одзвањајући од литица које окружују манастир.

У малој капели иконе подсећају на 1999. године отетог и убијеног монаха, оца Харитона Лукића. Духовник, који је живео и радио у Светим Архангелима, киднапован је у центру Призрена 16. јуна 1999. године од стране наоружаних особа у униформама ОВК пред очима најмање једног страног новинара, као и присутних војника КФОР-а. Његово обезглављено и унакажено тело пронађено је 8. августа 2000. године у близини Призрена. Према форензичком извештају, постоје бројни докази да његово тело није покопано после смрти. Остао је само скелет. Више ребара и лева рука били су поломљени. Недостајала је глава и два пршљена. Такође и остали налази као што су посекотине нанете ножем и резови на пронађеној одећи указују на мученичку смрт оца Харитона. Данас је он светац Српске Православне Цркве. Његова смрт, као и остали послератни злочини, догодила се након успешног доласка и стационирања трупа КФОР-а на Косову. Као и потпуно уништење манастира Зочиште од стране ОВК у септембру 1999.

Уроњени у мисли, скоро као у други свет одлазимо и крећемо ка „енклави“ Штрпце. Већ 2013. и 2014. године наши пријатељи из Италије су у оквиру више мисија помоћи посетили и подржали тамошњу школу. Тама се већ спуштала када смо се опростили са директором који нам је показао своју школу и испричао нам о свакодневним проблемима. Радознало ишчекујући шта ће нам два преостала дана нашег пута приредити, стигли смо у наше сеоце Велику Хочу.

Наша радост

Четвртак је 10. септембар. У нашем распореду за овај дан стоји посета обданишту „Наша радост“ које располаже са два објекта у Ораховцу и у Великој Хочи. У Ораховцу нас је директорка Љиљана Радић већ очекивала. Трајало је неко време док нисмо истоварили све ствари из наших аутомобила и ушли у обданиште. Зграда, једна напуштена српска кућа, стечена је 2009. године уз помоћ организације „Деца Београда“ и као донација дата на располагање локалном обданишту. Деца су нас посматрала стидљиво и са великим очима. Рима, Рубен и остали брзо су поделили малишанима поклоне које смо донели, а које су деца примила са великом задивљеношћу. Свако је добио бојице, свеску за цртање и слаткише. Такође, ту је било и балона од сапунице, који су наравно, неизоставно морали да се испробају. У међувремену, Матео и ја смо донели остале ствари у канцеларију директорке Љиљане које смо за потребе објекта допремили у договору са њом. Убрзо су се на малим столовима и столицама гомилале свакакве ствари. Колаж папир, опрема за бадминтон, папир за фотокопирање, играчке за развој моторике, бојице, лепак за папир, маказе, лопта за фудбал, креде и још много више. Чак смо донели и једну икону. Када је директорка у соби за игру испразнила читав џак лопти, изненађење је било савршено.

Кратко затим, излазимо у мало двориште испред зграде и сликамо се за последњу, опроштајну фотографију. Радост је велика док деци делимо плишане играчке које смо донели. Оне играју као малене шарене туфне у иначе суморном окружењу. Само мали, шарени тобоган који се издиже између бетонске површине и сивих зидова куће даје слици нешто мало боје. Чак је и фасада обданишта стара, а крову је хитно потребна поправка. Сасвим другачије је обданиште у Великој Хочи које је било наш следећи циљ. Овде деца своје дане могу проводити у новој згради која је пре пар година подигнута од стране једне хуманитарне организације. Поново смо срдачно дочекани и опет су се одиграле исте сцене које дирају у срце, као пре тога у Ораховцу. Сваки пут смо изнова импресионирани дечјим очима које се цакле, која се из чиста срца радују свакој маленој ситници. Затим смо позвани за сто. Пошто је према старој традицији поломљена погача, послеподне смо провели у друштву васпитача. Увече смо још посетили манастир Зочиште.

У манастиру Зочиште

Манастир посвећен Светом Козми и Дамјану први пут се спомиње 1327. године, а у време битке на Косову 1389. манастир је разорен. Тек у касном 16. веку манастир је обновљен. ОВК је заузела манастир 21. јула 1998. године. Они су тврдили да имање изворно припада албанској православној цркви. Седам калуђера, једна калуђерица и више десетина Срба су након тога ту држани у заробљеништву. Касније су пуштени. Након рата на Косову ОВК је 13. и 14. септембра 1999. године разорила, опљачкала и спалила манастир. Мошти светих врачева Козме и Дамјана премештене су у манастир Сопоћани, а главно манастирско звоно бачено је у бунар. Године 2008. од оригиналног материјала поново је подигнута мала црква.

Док су неки од нас присуствовали вечерњој литургији, остатак наше дружине разговарао је напољу, удубљен и зачуђен невероватним сликама рушевина цркве. Након Божје службе придружило нам се неколико монаха који су стрпљиво одговарали на сва наша питања. Увек изнова, наш поглед је лутао по околини са поново изграђеним зградама, још увек са сликама рушевина у глави, које су залепљене на прозор иза нас. Као и претходних дана, већ је пао мрак када смо кренули ка нашем смештају. Врло брзо, након неколико сати спавања, дошло је јутро нашег последњег дана на Косову.

Гаврило Кујунџић и породица Лукић

Започео је последњи дан нашег пута. Док смо паковали наше ствари једва да смо изговорили неку реч. Потиштеност се осећала у ваздуху, јер растанак тешко пада. Тернутак одласка неизбежно се приближио. Мало одлагање пружила нам је посета школи у Великој Хочи и поновно виђење са породицом Лукић. Обоје тек пар стотина метара удаљени од нашег смештаја.

У школи смо после шоље кафе отишли у разред. Четири девојке мирно седе за својим клупама. Срдачно нас је поздравио наставник музичког, Гаврило Кујунџић, познати и више пута награђивани композитор. Једва да је прошло пар секунди и већ смо се поново нашли међу прелепим песмама које певају о болу и љубави према завичају, као на пример Метохија моја чији текст и композиција потиче од скромног Гаврила Кујунџића, који сада на својој хармоници прати девојке. Дубока душа ове песме, спојена са дубоким утисцима претходних дана и нашим скорашњим поласком није остала без ефекта…

Након дугог махања према школи, одакле су нас иза великог прозора посматрале девојке, скренули смо у улицу породице Лукић. Када смо их прошле године први пут срели, они су заједно са својим родитељима живели у врло малој кући. Тада је породица очекивала друго дете. Ове године смо срећни што можемо видети да сада породица Лукић живи у бољим условима, те да могу подизати своју децу. Они сада имају нову кућу која је подигнута преко једног програма косовске владе. И то је део реалности на Косову и Метохији. Али они су нам такође испричали о тешкоћама и да их је тај пут коштао много снаге и живаца. Трајало је три године док захтев није одобрен. Три године током којих је глава породице, Дарко, морао поново и поново путовати у Приштину, потписивати тону папира и распитивати се. У међувремену четворочлана породица има нови дом, у коме ипак недостаје пећ, и тиме могућност да се кућа греје. Мали син је стар свега годину дана, а за неколико недеља почиње зима. Тако смо им обећали да ћемо ми на себе преузети тај проблем. Већ пар недеља касније послали смо породици Лукић једну донацију од које су могли да купе потребни шпорет на дрва који у исто време служи као грејање за кућу и као место за кување. Срдачно смо се опростили. Одвајање нам тешко пада, јер ипак свако је на свој начин оставио део свог срца међу свим овим људима и у њиховом кобном завичају.

Улазимо у наше аутомобиле и пар часова касније, уз кратко задржавање код споменика на Газиместану на Косову Пољу поново смо на административној линији. Биће потребне недеље пре него што будемо могли да сложимо све утиске, промене како добре тако и лоше и све остало. Последња ноћ у Београду, пре него што наставимо ка Немачкој. Већ сада, док нас наша кола кроз Србију, Мађарску, Словачку… возе натраг у правцу завичаја, кујемо планове за наш ангажман следеће године. У недељу стижемо натраг у Дрезден и свакодневница нас је са својом снагом и журбом узела под своје. Изгледа да је све исто као и увек, а ипак ништа није онакво какво је било.

крај

Повратак на почетак

 

European Solidarity Front for Kosovo © 2017 Frontier Theme