Мисија Косово – септембар 2015 / први део

Повратак на почетак

03.03.2016

Од 7. до 11. септембра 2015. године поново смо путовали на Косово и Метохију, да бисмо, у оквиру својих могућности, помогли Србе који тамо живе. Поред нових утисака и искустава, поново смо се срели са људима чија се судбина прошле године на чудестан начин заувек повезала са нашим животима.

Петак је увече. Већ одавно се сунце сакрило иза великих стамбених блокова који се уздижу као зидине нововековне тврђаве у бледом светлу ноћи која се приближава. На голом бетону, који исијава топлоту последњих летњих дана, гомилају се кутије и вреће са одећом, плишаним играчкама, школским прибором, алатом и играчкама. Иако свако од нас за унутрашњу напетост и узбуђење осталих, покушавамо да једни другима пружимо унутрашњи мир, барем колико се може. Ускоро је сакупљена помоћ смештена у наша кола. Последњи загрљај, пољубац за опроштај и већ смо прешли прве километре на нашем путу од преко 1000 километара. Брже него што смо очекивали клизе поред нас станице на нашем путу. Праг, Брно. Око 1:50 већ смо стигли у Словачку, добра два сата касније у Мађарску. Након једног нужног одмора мало после Будимпеште, пролазимо у суботу ујутру, тачно у 8:39, мађарско-српску границу. Добра два сата касније стигли смо у Сремску Митровицу.

mission2015_1Сремска Митровица и Београд

Овде у старом римском царском и провинцијалном главном граду Сирмијуму поново срећемо старе пријатеље и познанике. Они су нам у нашој намери пружили велику помоћ и имају одговарајући удео у успеху наше мисије. Касније је у локалном листу ”Сремске новине” изашао извештај о нашем ангажману. Аутор репортаже је у међувремену примио награду ”Ђоко Вјештица” за новинарску хуманост. Само седморо најбољих новинара у земљи добило је годишње признање Удружења новинара Србије. У њих се убраја и наш пријатељ који је награду, која носи име познатог српског новинара, добио због свог ангажовања у корист сиромашне, петочлане породице. Његовим радом и кампањом коју је започео 2014. године породици су најпре обезбеђени неопходна одећа и намирнице. Касније је Стево захваљујући бројним донацијама, породици која је до тада живела у две собе без струје и тоалета, обезбедио нови дом. Кућа је освештана децембра 2015. године.

Иначе, први сати у Србији пуни су нових утисака. Тако смо могли да у цркви у једном оближњем селу присуствујемо традиционалној српској свадби. Године 1769. је подигнута црква Силаска Светог Духа разарана је у оба светска рата и данас сија новим сјајем који одузима дах.

У подне следећег дана крећемо ка Београду. На брду Авала, након посете 1938. године подигнутом споменику незнаном јунаку, састајемо се са остатком наше дружине. У подножју телевизијског торња који је поново отворен априла 2010. године чекају нас сиријска активискиња Рима и њен муж Рубен. Заједно са њима уживамо у погледу са видиковца на добрих 120 метара висине. Овде се налазимо и са Дејаном, сином породице Шапић из села Бање. Његова породица биће прва станица на нашем путу кроз Косово и Метохију.

mission2015_4mission2015_5Вече проводимо заједно са нашим српским пријатељима. Последњи нам се придружио двадесетогодишњи студент права Дарко. Он ће у наредним данима бити наш преводилац. Њему је, као и некима од нас, ово први пут да путује на Косово и Метохију. Томе одговара и његово узбуђење пред први сусрет са стварношћу живота његових земљака у јужној покрајни. Сада је наша дружина из Италије, Шпаније, Немачке, Сирије, Белгије и Србије комплетна. Око поноћи упалили смо своја возила и кренули на пут. Након глатког преласка административне линије стигли смо ујутро 7. септембра у Косовску Митровицу. У граду који раздваја река Ибар срећемо трговца Добросава Добрића. Посланик и потпредседник Скупштине Аутономне покрајне Косово и Метохија нам је од помоћи при неким набавкама. Заједно тумарамо по градским улицама. У такозваном парку мира на мосту преко Ибра се догађало доста тога, ипак прелаз преко реке је још увек затворен за саобраћај. Јединице КФОР-а свуда пазе на безбедност. Иначе, разорена спортска хала и сиве фасаде пружају суморан и потиштен осећај. Ускоро напуштамо Митровицу и налазимо се на путу ка породици Шапић.

mission2015_6 mission2015_7 mission2015_8 mission2015_9Велика помоћ за породицу Шапић

Минибус се лагано мучи уз уске сеоске улице које су сличне утврђеном пољском путу. Са неповерењем нас посматра чак и стока поред пута, делује као да радознало гура главу према нама. На крају улице мајка Валентина већ чека наш долазак. Поздрављање је срдачно, ми смо од нашег првог сусрета прошле године у сталном контакту. Тако да знамо за ситуацију у којој је ова породица, чија се свакодневица након изненадне смрти оца у јесен 2014. године драстично погоршала. Према томе, циљно је уследила и наша помоћ. Валентина нас је одмах увела у малу кућу у којој су нас чекале најмлађе ћерке Катарина и Милица. Након срдачног поздрављања уз сок и традиционалну шљивовицу наши италијански пријатељи достављају донете и преко потребне ствари. Тако смо захваљујући сакупљеним донацијама у положају да сваком од четворо деце пружимо нову школску торбу, које су све, наравно, напуњене корисним потрепштинама за школски дан. Радост са којом су деца детаљније разгледала бојице, фломастере, свеске за писање и свашта још огрејала је наша срца. Школске књиге потребне за учење родитељи морају ипак куповати за сваку нову школаску годину. У случају породице Шапић са њихово четворо деце то значи трошак од добрих 500 евра. Поређења ради, просечно годишњи приход за 2014. годину према наводима владе износи 3.084 евра, што значи месечну зараду од 257 евра. Преузимањем трошкова за школске књиге могли смо мајци Валентини додатно скинути један терет, који она мора да носи за своје и преживљавање своје деце. Током разговора о ситуацији у којој је породица, али и у причи са децом и причама о земљама из којих долазимо време је пролетело.

mission2015_10 mission2015_11 mission2015_12 mission2015_13 mission2015_14Ускоро смо изашли у башту где нас је чекало богато постављен послужавник са домаћим специјалитетима. Срдачност којом ови људи исказују своју захвалност оставља нас без речи. Док уживамо у гостопримству које делује бескрајно, Катарина и Милица морају у школу. Поносно носе своје нове школске торбе, што нам је свима измамило осмех на лицу. И Јована, најстарија од три ћерке, која је управо дошла кући из школе, добила је своју нову школску торбу. Ствари за сина Дејана, кога смо дан раније већ срели у Београду предајемо Валентини. Већ је дошло време за растанак и после фотографије за успомену наша кола поново дрндају уским сеоским улицама наниже у правцу Косовске Митровице. Одатле крећемо у последњу набавку, ка нашем смештају, који се опет налази у живописном винском сеоцету Велика Хоча. Ту нам се окончава вече у радним припремама за наредне дане.

Поновно виђење у Ораховцу

Свануо је нови дан. Већ рано ујутру смо договорили сусрет са Славољубом Грковићем из Ораховца, који нас је касније допратио до свог родног града. Срби који су остали у Ораховцу, чија је заједница некада бројала до 7.000 људи а данас само 350, живе у незамисливо тешким условима. Овде у свега пар улица великом насељу, које је увек изнова мета претњи и напада, ради Славиша, како га зову његови пријатељи, као домар школе „Доситеј Обрадовић“. У свом раду Славиша је упућен само на помоћ, јер школа нема новца за поправке, чак ни за алат. И тако нас пут у овом дану води у албански део града, где смо у одговарајућој продавници купили све потребне ствари за нашег пријатеља. Био је то алат у вредности од 344 евра. Како нам је Славиша објаснио, власник радње је пријатељ. Није дуго трајало док нас млади Албанац на лошем немачком није позвао на чај и кафу. Радо смо прихватили понуду. У кафеу поред брзо се развио интензиван разговор о бројним стварима, али такође и о тренутној ситуацији на Косову и Метохији. При томе је постало јасно да због актуелне политике, као и активности екстремистичких фанатика, који нападима на српска насеља и религијске објекте изнова трују односе међу народима који на Косову живе, да ће сан о мирном животу у догледној будућности остати и даље само неостварени сан.

mission2015_15 mission2015_16 mission2015_17Након овог поучног искуства упутили смо се према школи. Овде је рођена одлука да се пројекат ЕСФК подржи и из Немачке. Према томе, повратак на то место је пун емоција. Има још времена до договореног састанка у 13:00 и свештеник Веља Стојковић води нас у своју цркву која је посвећена Успењу Пресвете Богородице. Тихо упијамо у себе неописиву атмосферу и палимо свеће за живе и мртве. У том моменту нисмо могли ни слутити да ће ускоро по нашем повратку кући црква бити мета још једног напада. Преостало време провели смо код Славише у кући где су нас већ чекали његова жена Душица и синови Стефан, Лазар и Урош. Док нас је Душица послужила соком, кафом и ракијом, деца су се после радозналог чуђења мноштву странаца поново упутила напоље. Тамо, где је Славиша стари обруч од пластичне канте за смеће заменио кошем који смо донирали, а наши италијански и шпански пријатељи Елена, Родриго, Емануел и Матео провели су време у игри са децом. Све се то дешавало на само пар стотина квадратних метара у последњој Србима у Ораховцу преосталој улици.

mission2015_18Коначно је време. Пред школом стоји окупљено ни педесеторо деце основне и средње школе са својим наставницима. Заједено узимамо из аутомобила спремљене кесе. Ту су и иконе за остале учионице. Већ смо након нашег прошлогодишњег пута донирали неколико светих слика, јер су недостајале у дечјим учионицама. Након кратког обраћања у коме смо изразили нашу радост због поновног сусрета, а које је наш пратилац Дарко превео деци и наставницима, прво су предате иконе. Следиле су спаковане кесе за децу, која су поклоне дочекала са сјајем у очима. Изнова смо након наше последње посете дубоко дирнути скромношћу и радошћу због једноставних ствари као што су нове свеске, оловке или бојицама. Око нас влада метеж и велика раздраганост и многима је засијала сузица у оку. Ускоро се након заједничке фотографије за успономену поново вратио мир. Нека деца журе назад у учионице где су одмах постављене иконе које смо донели. Сада и ми улазимо у школу у којој се мало тога променило. Овде предајемо ствари које смо донели након консултација са директорком Сузаном Милићевић. За дневно функционисање школе потребна је, пре свега, велика количина папира за фотокопирање, креде, али такође и свесака за децу. Након нашег повратка у Немачку послали смо школи један пројектор. Та справа ће порширити могућности наставничког колектива у извођењу наставе и деци у слободном времену. Такође, ту је било још алата за Славишу и две лопте за фудбал. Јер, оне се брзо истроше на асфалту испред школе, једином месту на коме деца могу сигурно да се играју.

mission2015_19 mission2015_20 mission2015_21 mission2015_22У зборници, где смо у великом друштву још једном богато и укусно послужени, проводимо вече у разговору и међусобним интервјуима. Тако је касније недељник Јединство известио о нашој посети. Дубоко смо дирнути описима и причама младе наставнице енглеског Љиљане Стајић-Васић о животу Срба на њиховој светој земљи Косову и Метохији. При томе је још једном постало јасно шта овим људима значи то што нису заборављени. Родитељи и наставници често наглашавају да материјална подршка стоји далеко иза чињенице да људи, као што смо ми, у централној и западној Европи извештавају о судбини Срба на Косову. Тек у моментима као овај у коме Љиљана са сузама у очима говори о патњи у рату и делу огромних проблема овде и сада, постајемо потпуно свесни значаја те изјаве. Још до касно увече седимо заједно, шалимо се и смејемо и бројним причама задовољавамо нашу међусобну радозналост.

mission2015_23 mission2015_24
Наставак следи…

Повратак на почетак

European Solidarity Front for Kosovo © 2017 Frontier Theme